Имам пар добрих идеја за текстове али немам времена да их реализујем, тако да ћу сада само да их најавим.
1) Промаја у дому на правном
2) Куповина електронских картица (за самофинансирајуће)
3) Куповина или фотокопирање књига
4) О тражењу станова (за бруцоше)
На железничку станицу у Скопју, која по својој грандиозности више личи на неки аеродром, стигли смо око 11 сати јер је воз у старту каснио неких пола сата а затим због квара стајао у Врању око три сата. Треба напоменути да пут од Ниша до Прешева траје око два ипо три сата (наше машиновође возе уби боже), а од Табановца до Скопја мање од четрдесет минута.
Центар града је од железничке, која је у саставу аутобуске, станице удаљен неких двадесетак минута. Главна улица (Маршала Тита), кућа Мајке Терезе у њој, музеј на њеном крају. Тврђава на брду са којег се пружа феноменалан поглед на цео град (са свим његовим џамијама) и стари мост су само некеод локација које смо ми посетили и које сигурно треба видети. Међутм једну ћу посебно издвојити а то је кафана КАЈ МАРШАЛОТ.
Сама кафана је посвећена покојном Маршалу Титу, социализм и братству и јединству. Кафана се осим своји изузетно лепим ентеријером издваја још и односом цене и квалитета. Моји пријатељи и ја смо за само 900 денара јели и пили баш као у време социализма... Пљескавица од 200 грама са куваним кропиром и парадајзом као додацима 130 денара. Пуњена вешалица од 100 грма – качкаваљ и павлака – и додатак кувани кропир и парадајз 150 денара. Скопско точено 0.5л, 80 денара. Особље љубазно, услужно и пре свега културно. Сама кафана је од Саборне цркве удаљена неких 2-3 минута види се са главне улице.
Сувенирнице, мењачнице и остале глупости су ту у центру а што се новца за сувенире тиче више од 15 еура вам сигурно неће требати. Треба само напоменути да су разгледнице, које је иначе врло тешко наћи, 25 денара а њихово слање 30 денара...
Све у свему Скопје је један прелеп град који вреди видети а при томе вам није потрено много новца.
Ово је наставак претходнок текста мада више личи на *upgrade* обзиром на то да сам побољшао технику одмрзавања...
Зашто уопште мењати нешто што функционише скоро идеално? Па одговор је прилично прост, рачун за струју. Наиме, моја ТА пећ је неких три киловата и има релативно стару унутрашњу изолацију тако да оно дување од неких десетак минута је прилично истроши. Ајде сад мало ћу се смрзнути док се она не напуни поново али ми је барем стомак пун. Међутим рачун за струју је 15-стог следећег месеца је изјавио да моја тренутна техника није толико економична.
Да бих смањио рачун предузео сам идуће: Узео сам фен за косу чија је снага 1200 вати (1,2 киловата) што је за више од пола мање од снаге ТА пећи. Фен има две брзине што значи снага од 600 вати и снага од 1200вати. Е сад како одмрзнути кифлице? Просто. У тањир убацим жељени број кифлица, затим фен сместим пола у тањира пола на неки подметач а затим их преклопим другим тањиром. Убацим у прву брзину и сачекам исто колико и за ТА пећ. (сва топлота је сконцентрисана на кифлице тако да је и степен искоришћења већи па је и време одмрзавања прихватљиво)
Е сад има два мала проблем у свему овоме. Први је то што морате да мењате место фену на неких два до два ипо минута да неби сте пресушили кифлице, тј. да их равномерно одмрзнете. Друго, фен док ради вибрир. Због тога стално шета и испада из тањира. Потребо га је заглавити. Начин заглављивања ће те већ сами смислити. Ако не успете јавите па ћу и то детаљно описати.
Verovatno se vama brucošima desi da kao i ja na prvoj godini uplate samo ručkove i to za ceo mesec a onda kada shvatite da vam samo ručak u toku jednog dana nije dovoljan poželite da uplatite i večere a ljubazna šalteska službenica u menzi na Elektroncu vam kaže NE MOŽE!!!!
Normalno vi ste student i ne raspolažete sa dubokim džepom tako da ne možete svako veče da preživljavate na pljeskavicama, burecima i picama pa zato vaš studentski mozak odmah reaguje i traži najjeftinije rešenje. Moj mozak je na primer izabrao sledeće. Odem kući i zamolim kevu da mi umesi i ispeče nekih 30'tak kiflica (ogladneo sam na sredini meseca kada su se rezerve sala istrošile što opravdava broj). Te iste kiflice transportujem za Niš i zaledim ih kako bi potrajale. Kad ogladnim izvučem dve tri i odledim ih.
E sad najzanimljiviji deo. Dodjem sa faksa ili nebitno odakle, gladan kao vuk a stan koliko da se ne vidi vazduh koji izduvavam. TA peć mlaka, negde na pola zagrejana. Kiflice ledene i tvrde. Šta da radim? Setim se da cimer ima neke metalne tanjire i da TA peć može da izduvava vruć vazduh. Hm... Izvadim kiflice i stavim ih u metalni tanjir na stoličicu iznad otvora TA peći. Drugi tanjir stavim preko tako da ga kiflice sa jedne strane podižu a sa druge spuštaju tanjir te dobijem nešto kao polu otvorenu morsku školjku što će omogućiti da najveći deo vrućeg vazduha pređe preko kiflica... Pustim peć da izduvava i sa nestrpljenjem očekujem da vidim hoće li moj izum funkcionisati. Za nekih 10-tak minuta kiflice vrele, meke i mirisne kao da su izašle iz rerne.
Pošto sam ih smazao bacio sam se na čišćenje mrvica oko stoličice jer sam jedno 50 puta digao gornji tanjir (i tako ispekao prste) da vidim imali kakvog rzultata a bezobrazna TA peć to iskoristila i oduvala već pomenute opiljke svuda okolo... Da se vama to ne bi desilo ne podižite gornji tanjir (bez krpe) dok ne isključte peć.
